Hyperborea će u nekoliko nastavaka ekskluzivno objaviti odlomke putopisne proze Ljiljane Maletin Vojvodić, kojoj smo za ovu priliku dali ime NA TRAGU HIPERBOREJE. Zahvaljujemo se autorki koja nam je poslala svoje tekstove i ustupila pravo na korišćenje fotografija. Time je ona postala jedan od najvažnijih saradnika ovog art blogazina. Prvi deo je bila priča o Islandu, druugi o Grenlandu, treći o Finskoj, a ovaj deo posvećen je Norveškoj.
Moj
prvi susret s Norveškom dogodio se zahvaljujući Pismima iz Norveške Isidore Sekulić, štampanim 1914. godine, da bi
tokom vremena moji norveški „sagovornici” postali Bjernstjerne Bjernson, Knut
Hamsun, Henrik Ibzen, Justejn Gorder, Laš Svensen, Per Petešun, Erlend Lu, Olaf
Dun, Tur Ulven, Kirsti Blom, Merete Linstrem i Karl Uve Knausgor.
Bežeći potom iz balkanske svakodnevice na
Island, u Švedsku, Finsku i sve češće u Norvešku, u zemlju drvenih kućeraka koje izgledaju sasvim kao one lepe i lepo
nameštene kućice za lutke u koje nijedna lutka ne može da uđe, ali i zemlju
suočenu sa zamkama visokog standarda, sa socijalnim raslojavanjem, kulturnom
globalizacijom i sve većim brojem etničkih manjina, najčešće sam sretala
zadovoljne, briljantne ljude o kojima
brine njihova država.
O njima je mnogo bolje od mene pisao
Erlend Lu pripovedajući kako je njegov protagonist bio briljantan u obdaništu, osnovnoj školi, gimnaziji; kako je našao superbriljantnu devojku, kako je
venčanje sa njom bilo briljantno,
kako je dobio briljantan posao i briljantnu decu koju je briljantno vaspitao živeći u briljantnoj kući. I, kako je godinama
opstajao u sopstvenoj briljantnosti sve
dok nije primetio da njegova kći sledi isti taj njegov briljantni put.
Erlendov (anti)junak odlučio je da se
spase tako što je pobegao u – šumu!
Dopler je napustio skandinavski kliše koji
se uz čitav niz opštih mesta razlikuje od moje svakodnevice, kao što je
Hiperboreja različita u odnosu na Balkan.
Ali, uprkos melanholiji severnih
glečera, muzici ćutanja,
odsustvu nepotrebne logoreičnosti, uzdržanosti i obziru koje pokazuju potomci
Tora i Odina, ni „iza Boreja” nije sve idealno. Samo je pitanje koliko je ljudi spremno da
se suoči s vlastitim
neprijatnostima u kulturi
i da,
kao junak romana Karla Uvea Knausgora, koji se, sasvim namerno kao i pisac zove
Karl Uve, prizna: „Nikada ne kažem ono o čemu zaista razmišljam,
nikada ono što zaista mislim, već se uvek prilepim za onog s kim razgovaram, pravim
se kao da me zanima to što govori, osim kad pijem, tada po običaju odem
predaleko na drugu stranu…”
Protagonista Moje borbe zapravo prolazi kroz razna iskušenja, pa je često na
muci kao i oni koji u Srbiji sebe pokušavaju da nazovu umetnicima, o čemu je
decenijama ranije svedočio Miloš Crnjanski: „Između
prve i druge knjige mojih Embahada,
to jest mog prvog i drugog službovanja u Berlinu”, pisao je, „ja sam u Beogradu živeo
trostrukim životom profesora, novinara i književnika. Sva tri su kod nas, u to
doba, bila čemerna”.
Od tada se nije promenilo ništa.
Samo je sve postalo još uzaludnije.
Valjda zato i bežim u Norvešku, koja je,
uprkos svemu i dalje ženskog roda, za razliku od Balkana koji na svakom koraku
pokazuje svoj muški karakter.
Sigurno
da život u Norveškoj nije idiličan kako se učini onom koji se u njoj zaustavi
na kratko. Ali Norveška, bar na trenutak, uprkos komunikativnom kapitalizmu, tiraniji
imidža i trenutka i tržnim centrima kao supstitutima kulture, može zaličiti na mesto za kojim tragamo.
Zato
se, valjda, sa tog Severa na Balkan i
vraćam s nostalgijom koju posle samo potraga za norveškim piscima može da
zaleči.
A
samo desetak godina ranije, nisam mogla pretpostaviti da ću u biblioteci u
Oslu, na čijim će se policama kasnije zateći i moja knjiga, pronaći Isidorina Pisma prevedena na norveški jezik i da
ću prolaziti ulicama kojima je Crnjanski koračao, možda baš onim koje su ga
nagnale da zapiše: „
Mene je prvo iznenadila velika, geološka,
lepota tih zemalja na Severu, a tek posle ta literatura o materi, ocu, braku”.
Iz Osla ću otputovati u Bergen. Istom onom prugom
kojom je Isidora putovala od tadašnje Kristijanije do Tromsea. U nekadašnjoj
hanzeatskoj luci rodili su se Grig i Vergeland. Iz Bergena, u kojem je 1851.
godine Henrik Ibzen započeo karijeru kao upravnik pozorišta, su i Amalija
Skram, Rojksop i Kings ov Konviniens. Na Bergenškom univerzitetu filozofiju predaje
Laš Svensen, autor Filozofije slobode
i Filozofije straha. U tom gradu rođena je pesnikinja Inger Hagerup, pesnik i novelist
Hans Sande, kao i Merete Linstrem. U Bergenu je, sve do do odlaska u Švedsku,
živeo „Prust XXI veka”, Karl Uve Knausgor. On je u tom
gradu kao devetnaestogodišnjak pohađao Akademiju kreativnog pisanja.
U
bergenškoj gradskoj biblioteci sam i saznala za Knausgora. Te 2012. godine Moja borba još uvek nije bila prevedena
na srpski. Ali su u Norveškoj svi čitali pisca koji, kao glavni lik i narator, „priznaje”: „Deca me srozavaju. U tome ima nečeg
duboko nedostojnog. U takvim trenucima sam najdalje od osobe kakva želim da
budem.”
Karl Uve Knausgor je tipični savremeni skandinavski otac,
gotovo androgini muškarac u u vremenu
koje bismo mogli, aludirajući na Ibzenovu dramu, definisati kao post-Nora age. On pere podove, sprema
kuću, ide u kupovinu, igra se s decom, kupa ih, pazi, pokriva i voli, ali u
isto vreme, on je umetnik nezadovoljan svakodnevicom, spreman na „opkladu s đavolom” kako bi „ stvorio nešto veliko poput Hamleta ili Mobi Dika”.
Skoro
četiri hiljade stranica Moje borbe,
koje je Knausgor objavio nakon iscrpljujućeg trogodišnjeg rada, najpre se
pojavilo na norveškom književnom tržištu (2009-2011) da bi zahvaljujući
kasnijim prevodima na strane jezike, od 2012. godine „knausgormanija“ poprimila
atribute globalnog fenomena. Čitaoci su počeli da se pronalaze u glavnom
junaku, u epizodama iz romana prepoznavali su scene iz sopstvenog života. Osećajući
empatiju prema „umetniku”
koji je odbacio licemerje „građanina” i koji je žrtvovao
privatnost u ime literature,
jedni su u piscu videli norveškog Prusta, drugi Hamsuna, treći su
se nekritički identifikovali s glavnim junakom, rešeni da umesto
fikcionalizacije vide samo „golu istinu”, za šta im je povod dao sam autor i
njegova namera da imena likova odgovaraju prototipovima iz njegovog stvarnog
sveta.
Poslednji
tom Moje borbe, koji je za sada
dostupan samo na norveškom jeziku, zbog nekoliko stotina dugog eseja o
Hitlerovom odrastanju i mladosti, koji je Knausgor napisao nakon što je Andres Brejvik na ostrvu Utoja počinio masakr,
ponovo je aktuelizovao mučna poređenja s Adolfom Hiterom koja su se pojavila
još u vezi s naslovom dela (Min kamp
na norveškom) iako u Mojoj
borbi nema antisemitskih stavova, niti se Knausgor može vezivati za nacizam.
U
Mojoj borbi pisac svedoči
o „banalnostima svakodnevnog života”,
evocira i analizira svoju prošlost i „bori”
se sa sopstvenim reakcijama i (ne)mogućom potragom za smislom. Pokušavajući da
se uklopi u društvo, živeći u komplikovanom emotivnom odnosu s novom ženom, suočen
s ulogom oca i ograničenjima i rutinom koja ta uloga iziskuje, Karl Uve
Knausgor se trudi da pišući pobedi osećaj praznine i nedovoljnosti.
„Kako bih se iskupio, moj božićni poklon bio je put
iznenađenja; nakon mog povratka, 27. decembra, otišli smo na stokholmski
aerodrom; nije znala gde putujemo sve dok joj nisam pružio kartu za Pariz.
Proveli smo u njemu nedelju dana. Ali, Linda je bila nervozna, grad ju je činio
nesrećnom, sitnice su je izvodile iz takta i sve vreme se ponašala nerazumno … U
kakvu sam klopku upao? U kakvom je to pravcu moj život ponovo krenuo?”
pita se narator i protagonist drugog toma Moje
borbe, u kojem pripoveda o tome kako se u Stohkolmu zaljubio u ženu s kojom
će dani ushićenja nestajati pred iskušenjima ispunjenim njegovim intimnim
dilemama i čestim promenama njenog raspoloženja.
Linda Bustrem, koja je uz
naratora glavni lik druge knjige Moje
borbe u kojoj je detaljno opisan njen psihološki karakter, prvi porođaj, manična depresija u mladosti i bolničko
lečenje, švedska je spisateljica udata za, kako je to sama
izjavila „najindiskretnijeg čoveka na
planeti“ koji je „priznanje sveta dobio nakon što
je do detalja opisao okolnosti njihovog privatnog života“.
No, fabula Moje borbe samo je okidač za refleksiju. U podtekstu priče o odrastanju, sazrevanju i svakodnevici
teče priča o „sudbini
čovekovoj”.
Uz
opasnost da delo tumačimo u pojednostavljenom autobigrafskom ključu jer glavni
lik se kao i pisac zove Karl Uve Knausgor, odrastao je u istom gradu kao i on,
čita iste knjige, razveo se od iste žene, Moja
borba ne može biti svedena isključivo na autobiografiju. Ona je i
autofikcija i memoarska proza, roman lika i roman o umetniku koji pokušava da
ne bude „građanin”.
Uprkos primedbama da je ovaj,
uslovno govoreći „roman-reka”, samo
još jedan bestseler, možemo se složiti s protogonistom Moje borbe kad kaže da „pisci s jakim stilom, često pišu slabe knjige”, što njegova sigurno nije.
slika autorke |
Iako Knausgor nije ni Prust ni
Hamsun, uprkos različitim kontroverzama, ili upravo zbog njih, neosporno je da je Moja borba izazvala čitalačku epidemiju
i među čitaocima naučenim na terminologiju i „intimu” bloga, fejsbuka i tvitera.
I da ih je Karl Uve Knausgor (kao pisac i kao junak) koji
se gubi i pronalazi u toj savremenosti, „naterao” da čitaju knjige koje svojim obimom podsećaju na romane Tolstoja ili
Dostojevskog.
Odlomak iz uvodnog teksta
hrestomatije norveške književnosti Ljiljane Maletin Vojvodić, Norveška od Bjernsona do Knausgora,
Orion spirit, Sremska Kamenica-Novi Sad, 2016.
Objavljivanje ove knjige omogućila
je Agencija za promociju
norveške književnosti u inostranstvu (NORLA).
www.ljiljanamaletin.wordpress.com